Први међу једнакима је рекордер Мато Беновић.

Као омладинац био је на радној акцији у Нишу и као вишеструки ударник запослен је  у Нишком Грађевинару.  Сада као радник инфраструктуре Железнице Србије радним данима је неуморно на релацији пруге Дољевац – Мердаре.

Први пут је дао крв са навршеним пунолетством. За прву акцију добровољног давања крви видео је и чуо на телевизији. Мотивација му је била хуманост, тиме је и подстакнут.  Због доброг осећаја након давања, како каже навикао је организам и наставио са давањем крви.

Беновић  је добитник бројних признања као што су признања за 50-то 75-то 100-то давање. Такође је добитник признања Сребрног знака Црвеног крста Србије за промоцију добровољног давања крви и Петровданске захвалнице Општине Житорађа.

На питање да ли би наставио да донира крв ако би се изменили прописи због старости и после 65 година, тврди да би апсолутно наставио и после старосне границе, ако га здравље послужи.

Тврди да се осећа субјективно боље након сваког давања, те је тако и дошао до рекордног броја. Свестан је колико је давање крви племенит и хуман чин. Нада се да ће личним примером мотивисати грађане и из тог разлога и даје сагласност за овом објавом. Сматра да је давање крви један од највећих показатеља хуманости и да се добро увек добрим враћа.

Нисам задовољан тренутним одазивом омладине. Трудим се да у свим приликама мотивишем људе. Сматрам да би број давалаца требао да буде много већи.  Чињеница да једно давање може да спасе и до три живота чини ме заиста срећним, са знањем да могу лично да спасим и један живот, а камо ли већи број.

После толиког броја давања крви истиче да и даље има веома леп осећај. Није пропустио ни један позив Црвеног крста, чак и за време короне.

На крају категорички тврди да ће давати крв све док га здравље служи, без циља за евентуалним бројем.

Један од хероја чија дела говоре сама за себе свакако је Драган Ранђеловић.

Драган је радио у Полицији, а данас је пензионер. Поред великог броја давања крви, Ранђеловић је познат и по великој хуманости, као што је активност у недавним пожарима који су захватили нашу општину када је активно учествовао у гашењу пожара и пружању помоћи оштећенима.

Први пут је дао крв 1991. године. За прво давање мотивисало га је што би спасао нечији живот. Навику да даје течност која живот значи стекао је, како тврди и кренуо са давањем.

Апсолутно је свестан колико је давање крви хуман и племен чин. Лично је утицао на своју децу, која су поносна на свог оца и сами постали редовни даваоци.

На питање да ли би наставио да даје крв после 65-е године, уколико би се променили прописи, Ранђеловић тврди да би давао крв све док његова крв може да користи у хумане сврхе без обзира на године живота.

С обзиром да нема племенитијег чина од давања крви потребно је да што већи број младих људи дају крв, како би се што више људи спасило. Омладина даје крв, али недовољно. Сматрам да за ово место ипак може да се каже да је хуманог срца и да постоје грађани који су увек спремни да помогну.

Иначе, Ранђеловић је добитник бројних признања као што су признања за 50-то и 75-то давање. Такође је добитник признања Сребрног знака Црвеног крста Србије за промоцију добровољног давања крви и Петровданске захвалнице Општине Житорађа.

Сматрам да положај давалаца крви треба да буде видљивији. Поново би требало, као што је некад било, да рецимо одлазак зубару буде бесплатан.

С обзиром да му је давање крви прија а жели да другима помогне жеља му је да стигне рекорди број добровољног давања крви.

Један од давалаца крви, хероја наше средине је и Љубиша Миленковић.

Радио је у Полицијској станици Житорађа, сада је пензионер. У својој младости био је председник Општинске конференције Савеза социјалистичке омладине, учесник радних акција и ударник, а биран је и за потпредседника Скупштине општине Житорађа.

Први пут је дао крв 1977. године у школи са навршетком пунолетства. Био је ученик медицинске школе. Када је чуо за акцију давања одмах је препознао значај хуманог акта.

Из хуманих разлога увек се одазивао. Није био у трци за бројкама. На великом броју давања не гледа као на посебну заслугу, већ користи искуство у давању као позив младим људима.

На првој акцији са напуњених 65 година дошао је  у Црвени крст Житорађа да провери прописе. Апсолутно би наставио са давањем да прописи дозвољавају.

Његoв пример следи његова породица у којој су сви добровољни даваоци. Свуда и на сваком месту истиче важност добровољног давања. Црвеном крсту увек нуди помоћ за популацију-промоцију хуманог и племенитог чина. Младима поручује да се прикључе акцијама, да давање не боли и не оставља последице, а духовно испуњава себе тиме што помаже другима.

Сматрам да би одазив омладине могао да буде већи, и да би промоције добровољног давања могле да помогну популаризацији. Даваоци би требало да имају веће повластице, да би осетили да неко вреднује давање код њих, и да су препознатљивији.

После толиког броја давања крви није му циљ да донира крв да би био награђен и да јури цифру давања. Једноставно је давао и из хуманости, и увек се је одазивао на позиве Црвеног крста па и за време короне.

На чињеницу да једно давање крви може да спасе и до три живота закључује да је то нешто најмање што човек може да уради. Ништа не кошта, помаже другом, чак и своју крв подмлађује истиче на крају Миленковић.

Господин Миленковић је поред бројних јубуларних признања за дату крв, добитник и престижног Сребрног знака Црвеног крста Србије за промоцију добровољног давања крви.

Један од тихих чувара живота је и Срђан Ђорђевић.

Први пут је дао крв у 18. години. Био је у војсци и кад је чуо за прву акцију почео је са добровољним давањем крви из хуманих разлога.

По личном уверењу можда се највећа навика и жеља јавила из породице. Срђан има још три брата и они су добровољни даваоци.

До наведеног броја давања дошао је из хуманости. Даје добровољно крв и планира да даје све док га здравље служи и док може. Свестан је да је давање хуман и племенит чин, али мисли да је ствар личне природе.

Млади немају довољно интересовања, и да би давали редовно потребна је много већа сатисфакција, односно осећај заовољства.

Младима поручује да дају крв и због хуманости и због здравља. За себе тврди да се осећа много задовољније и здравије сваки пут кад да крв.

О погледу омладине из наше околине мисли да имају умањивање вреднсти. Мисли да младе не занима давање крви, да млади не раде по осећају, да теже за материјалним стварима.

Ја за себе лично тврдим да се после сваког новог давања осећам боље и то ми је довољно – истиче Ђорђевић.

На крају каже да не јури за бројкама давања. Жеља му је да помогне све док буде у могућности.

Такође Ђорђевић је поред признања за јубиларним бројем давања добитник и престижног Сребрног знака Црвеног крста Србије за промоцију добровољног давања крви.

Један од наших хероја, који не траже ништа за узврат, а чија дела говоре сама за себе је Зоран Миљковић.

Први пут је дао крв 1976. године. Искрено каже да га је мотивисала хуманост и жеља да помогне другом.  Његов пример следи његова ћерка. На њу је утицао својим личним примером.

То што је дошао до великог давања крви каже да није давао да би дошао до великог броја, давао је из хуманости. Настављао би и даље кад би се променили прописи и после 65 године.

Свестан је колико је давање крви хуман и племенит чин, сматра да позитивно утиче на своје окружење, да је доста пријатеља попут његове ћерке следило његов пут.

О погледу омладине из наше околине сматрам да нису довољно заинтересовани, да је потребан већи публицитет, као и веће повластице за даваоце. Даваови крви би требало да буду препознатљивији у друштву, како би био већи подстрект омладини.

Ја се лично после толико великог броја давања осећам одлично, а чини ми је да сам био и боље док сам давао крв. И данас се осећам веома добро и наставио бих и сада да није прописа – искрен је Миљковић.

За чињеницу да једно давање крви може да спаси  и до три живота закључује да је давање крви један од највећих показатеља хуманости и јако племенит чин!

Такође, господин Миљковић је поред признања за јубиларна давања добитник и Сребрног знака Црвеног крста Србије за промоцију добровољног давања крви.